22.05.2020.Многе научне камере користе хлађење сензора како би смањиле утицај температурно зависног термичког „шума тамне струје“[линк] и врућих пиксела. Неке камере нуде више метода хлађења за уклањање вишка топлоте, док за неке камере и апликације за снимање хлађење није потребно.
Сам сензор камере се често хлади на температуре испод нуле помоћу Пелтијеовог елемента, који преноси топлоту на систем за одвођење топлоте камере. Хлађење „ваздухом“ или „присилним ваздухом“ је најчешћи метод одвођења топлоте, где вентилатор користи проток ваздуха за размену ове вишка топлоте са околним ваздухом. Алтернативно, неке камере такође нуде могућност коришћења система циркулације течности за одвођење топлоте у резервоар или хладну каду. Ово може понудити предности у неким ситуацијама, у замену за практичност и трошковна разматрања.
Да ли ми је потребно течно хлађење?
За хлађене камере, ваздушно хлађење је обично најпогоднија опција, под условом да је могућ адекватан проток ваздуха око камере и да температура околине није превисока. Ово не захтева додатне делове или инсталацију, и не постоји ризик од просипања или цурења. Али постоје две главне ситуације у којима течно хлађење може бити неопходно.
Прво, код неких камера, течно хлађење може подржати нижу температуру сензора, што затим обезбеђује нижи шум тамне струје. Ако су код ових камера потребна дуга времена експозиције од десетина секунди до минута, смањени шум може понудити значајна побољшања односа сигнал-шум и квалитета слике.
Друго, иако се током производње улажу сви напори да се вибрације унутрашњег вентилатора камере сведу на минимум, повремено за веома осетљиву опрему ово може бити проблематично. У овом случају, течно хлађење омогућава инсталацију камере без вибрација, при чему се систем за циркулацију течности тада може одвојити од осетљиве опреме.
